Dan prvi

Napuštamo Poti rano ujutru. Vozimo prema Zugurdiju, poslednjem gradu na našoj ruti, posle kojeg se, sudeći prema mapi, možemo nadati samo selima. A ko zna šta u njima ima, odnosno nema. Zato je bolje da se mi oprskrbimo hranom za dva-tri dana, a dotle ćemo, valjda, dopedalati do Mestije, prestonice Svanetija.

Podaci kojima smo se takođe naoružali kažu da do tamo imamo oko sto šezdeset kilometara, a krećemo iz nivoa mora, da bismo se ispenjali na dve hiljade i sto metara nadmorske visine. Plan je da potom pokušamo prelazak preko pasa Zaguri, na dve hiljade šesto dvadeset tri metra, ukoliko ne bude zavejan, te da se sa druge strane, istočne, spustimo u Kutaisi, staru prestonicu Kolhida.

Za uspon smo planirali ukupno tri dana a za spust dva. No, videćemo koliko je sve to realno.

Dan drugi

U svim mestima blizu crnomorske obale magle su svakodnevne. Ali nisu to obične magle koje se brzo rastope, već neke teške i guste, toliko guste da se na pet metara ništa ne vidi. I one uporno istrajavaju gotovo celo prepodne, kada se nakratko podignu i nebo se razvedri, da bi se opet vratile i pritisle Zemlju u prevečerje.

Pedalamo uzbrdo i čim se uspenjemo iznad belog vela i malo “progledamo”, počinjemo da zastajemo svaki čas radi fotografisanja.

Slike su ljupke, često nalik na dekoracije za male slikare na časovima likovnog: zelenilo prošarano žutim cvećem kakvo nikada pre nisam videla; između visokih zimzelena u stabla usečene drvene klupe za putnike namernike, čobane, zaljubljene parove; na pašnjacima stada krava koje lenjo preživaju ili dremaju; a u daljini, meke linije brda iza kojih se jedva naziru oštri obrisi Kavkaza sa zavejanim vrhovima.

Ali pred kraj dana pejzaži počinju da se menjaju. Negde iza mesta Ivari gde je istoimena reka, koju sve vreme pratimo, ukroćena branom, usponi postaju strmiji, a spustovi sve ređi. Priroda je sve divljija. S naše desne strane litice su kao nožem odsečene, dok su vrhovi planina skriveni u oblacima magle. Sleva, reka je usekla dubok, strmoglav kanjon.

Nema sumnje da će ovde biti teško naći mesto za kamp. Zato, kad ugledamo prvo odvajanje od glavnog puta koje vodi prema brani, skrenemo ulevo i popnemo se do rampe gde stražari policija. Dalje se ne može.

Sasvim smo blizu granice sa Abkahazijom. Pokušavam da se prisetim da li su sukobi prestali ili još uvek traju. Ni Fransoa nije siguran. Baš super što smo obavešteni. Mo\da će policija znati?

Uredno se prijavimo dvojici momaka u unifromama da ćemo tu odmah podno brda (s čije druge strane je Abkhazija) razapeti šatore, pa ako nemaju ništa protiv, mirno ćemo spavati dok nas oni budu čuvali.

Momci nemaju ništa protiv, čak nam daju da natočimo vode s druge strane zatvorene rampe. Hvala, policijo!

Dan treći

Ako sam mislila da je ono juče bilo uzbrdo, onda ništa nisam naučila o gruzijskim graditeljima puteva. Tamo gde bi Turci usekli drum prav poput strele, sa bezbrojnim mostovima i dobro osvetljenim i sigurnim tunelima, i najmanje četiri kolovozne trake, Gruzini smerno prate morfologiju planina. Pa ako je ona strma i visoka, i put će nužno biti takav — nema veze što će uspon biti petnaest ili više procenata — a nadasve uzak, da se kola iz suprotnih smerova jedva mimoilaze.

Ovo potonje i nije toliko loše, jer barem izostaje ona pogibeljna vožnja na koju su, izgleda, svi Gruzini baždareni, bez obzira na to da li voze prepotopske “lade” ili superkomforne džipove. A kad ne gaze papučicu gasa kako su inače navikli, očito zaboravljaju i da trube iz sve snage, prodorno i dugo-dugo kada se nađu uporedo sa nesrećnim cikloputnikom (koji će se ili naviknuti na te šokove ili će brzo završiti  pored druma). Ovde ta praksa razumljivo izostaje, jer jedan pogrešan pokret, mali suvišan okret volana — i letiš u kanjon ili se zakucavaš u stene.

Tako smo s te strane prilično mirni. Niko nam ne trubi sem za pozdrav i ne šiša pored nas preko sto pedeset na sat. Možemo da se mirno koncentrišemo na muke naše cikloputničke: sa tridesetak i plus kilograma milimo brzinom od desetak kilomatara na sat, dahćemo i pufćemo, stajemo da se nalijemo vodom (i fotografišemo, dakako), ali i dalje je prokleto teško. Vlaga je ogromna i kiša samo što nije počela.

A oko nas, opet, nigde kakvog ravnog parčeta tla za dva šatora. Sve što nije strmina, zauzele su kuće i male njive. Pa kad počne pljusak, nema nam druge nego da upitamo za malo mesta u nečijoj bašti.

– Da, može! — skoro bez razmišljanja odgovara “gazda”, a brojna porodica (ili nekoliko njih) okuplja se da prati svaki naš potez. Stigao cirkus u nihovo dvorište.

Deci je, naravno, najzanimljivije i ona se svojski trude da nam pomognu. Toliko žele da budu korisna da nam se na kraju popnu na glavu kada navale sa pitanjim usred naših pokušaja da saniramo sve što nam se od juče pocepalo, pokvarilo, polomilo. Čak i kad sednemo da večeramo, ona nas ne napuštaju; naprotiv, skupini se pridružuje i mlada majka nekog od njih. Tako svi stoje i gledaju kako jedemo, ne što su gladni, nego da slučajno nešto ne propuste. Sve kao u Velikom bratu, s tim što ovde imaju šou uživo.

Dan četvrti

Ovaj pohod na Svaneti otegao se duže nego što smo i pretpostavili. Potrošili smo skoro sve zalihe hrane, one trajne, a povrće i voće nemamo od prekjuče. U par sela kroz koja smo prošli, nigde prodavnica. Ali ko nam je kriv kad juče, u mestu Barjaši, nismo hteli da platimo dva do pet puta skuplje nego što bi nas koštalo “dole”, u fensi Batumiju, recimo. Obilazak nekoliko radnjica u tom selu, sve duž puta u naherenim dvrenim udžericama, bio je prilično potresan za naše novčanike iako smo kupili samo ono naj-najnužnije. Kada smo pitali zašto je toliko skupio, uvek smo odbijali isti odgovor:

– Ovo je Svaneti.

No slučaj se postarao da ne bude baš ni sve crno. Negde dvadeset kilometara pre Mestije zaustavimo jedna kola iz suprotnog smera da upitamo ima li tamo neke radnje. Jer, u Brojašiju nismo našli hleb, a uskoro ćemo negde postaviti kamp, te bi bilo poželjno da za večeru imamo makar hleba. Nema radnje, kaže vozač. No onaj u kolima iza njegovih, očito čuvši šta tražimo, otvori napola prozor i proturi nam celu veknu! Izgledalo je kao jedno od onih čuda ljudske dobrote koja su mi se dešavala u Turskoj. I naravno, ni da čuje da mu platimo. Hvala do neba!

Dan peti

Zanoćili smo na svega devet kilometara od Mestije, te ranom zorom dojezdismo u grad. Ali ružnog li mesta! Ako se izuzmu oni tronjevi koji su građeni u srednjem veku u odbrambene svrhe, ničega ni lepog ni osobenog za videti. Nove gređevine koje se ubrzano dovršavaju zagušuju stare kuće, svuda su skele, glavna i jedina ulica nema asfalta, a kako kiše padaju svakodnevno, veoma je blatnjavo. Tako izlokani glavni put videla sam još jedino u Albaniji.

No zato su ovdašnje cene još više nego u Barjašiju. Izgleda da one rastu srazmerno nadmorskoj visini, jer drugog obrazloženja nema.

– Zaboravljaš da nema konkurencije, ovo je kraj sveta, ako ne kupiš ovde, nemaš gde dok se nevratiš dole. A ovo je i ski-mesto, što znači da je regularna pljačka, ona kroz cene, dozvoljena, čak i poželjna  — podseća me Fransoa.

Da, tačno. Gruzijska vlada uložila je silne novce da od Svanetija, koji je koliko do juče bio neprohodbna divljina, napravi turistički atraktivno mesto. A šta ovde, na visinama od tri do pet hiljada metara, najbolje “raste”? Sneg, naravno. Radi toga, izgrađen je i aerodrom, sa redovnim letovima na liniji Tbilisi–Mestia. Ne želim ni da znam koliko košta avionska karta, ako je za vožnju maršrutkom odavde do Užgurija, do kojeg ima četrdeset šest kilometara, trenutna, što će reći vansezonska cena sto evra. Jeste da je put nadalje neasfaltiran, još strmiji i teži i uži nego dovde, ali, da nemam bicikl, za te pare bih ga vala prepešačila.

Dan šesti

Jedan dan bio bi nam sasvim dovoljan da ispedalamo do Užgurija, da u ranim popodnevnim satima nijhe počeo dažd. Pretvarali smo se da to nije ništa, tek prolazni oblak, ali kada ni nakon više od sata pljhusak nije jenjavao, mokri do gole kože i blatnjavi kao da smo se valjali u kaljuzi, složno smo pokucali na vrata prve kuće u prvom seocetu na koje smo naišli. Jer, naravno, ravnog tla za kamp nema nigde.

– Ovo nikada ranije nisam uradio — kaže Fransoa.

Nisam ni ja. Ali nikada nisam ni bila u ovakvoj situaciji.

Guramo bicikle do podno brda na kojem je kuća, jer do gore nema šanse da ih izguramo, čak ni zajedničkim snagama — toliko je strmo. Lavež i otimanje s lanca zveri koja bi nas najradije progutala da nije dobro vezana nisu baš najidealnija dobrodošlica, ali srećni smo što unutra ima živih.

Sredovečni bračni par. Tek što su došli sa slave, kaže muškarac po imenu Platon.

Prisetim se koji je datumn: šesti maj, Đurđevdan. A Sveti georgije je nacionalna slava Gruzina. Valjda nas neće odbiti na današnji dan?

Neće. Zove nas da se sklonimo s kiše, smiruje Kerbera da možemo da prođemo u kuću a potom nam pomaže da prenesemo sve torbe i bicikle gore. Jak je za trojicu.

Kada se presvučemo u suvu odeću i malo ogrejemo, Platon nas poziva za sto, na večeru koju je njegova žena upravo pripremila. Sa još uvek svežim utiscima iz Turske o tamošnjem gosotprimstvu, a pod uticajem hvalospeva u Loneli Planetu o gostoljubivosti Svana, kao i sećanjem na komenatr mog prijatelja koji je ovuda pedalao pre dve godine sa porodicom — da su gruzini bili divni prema njima — ni na kraj pameti mi nije da kažem kako s novcem ne stojimo baš najbolje i da bismo bilo sasvim zadovoljni da nam daju samo mesto u bašti za šatore. Ne želimo večeru ako za nju treba da platimo, posebno što u bisagama imamo dovoljno namernica koje smo preskupo platili u Mestiji.

No Platon se čini gostoljubivim na način na koji je to bio i Avto u Potiju: ugađa nam a da nas pri tome ne opterećuje suvišnim razgovorom ni insistiranjem da se družimo — što nas oboje zavara.

Ujutru, za vreme doručka, predložim Franosi da makar reda radi upitam da li treba da platimo. Njegovo iskustvo sa seljanima u Bugarskoj, Rumuniji, Turskoj kaže mu da ovi ljudi to sigurno ne očekuju, no ja želim da budem načisto i čujem to od njih.

I tada uslediše iznenađenja.

Da, treba da platimo, ali samo koliko možemo i koliko procenimo.

Hm. Zgledamo se. Dogovaramo. Ovde smo konakovali u prastaroj drvenoj kući, spavali na provaljenim dušecima u krevetima koji škripe, pokriveni pocepanom posteljinom; za oba obeda jeli smo krompir, sir i hleb. S druge strane, ne bismo ni da uvredimo ove ljude, jer bili su ljubazni i gostoljubivi. Tako odlučujemo da ostavimo petnaest evra za oboje — za te novce imali bismo dvokrevetnu sobu u Mestiji, bez obeda doduše, ali ovde smo u selu, a ne u turističkom središtu.

Dok smo se mi dogovarali, Platon je uviđajno izašao iz sobe, ali videvi potom  novčanice koje smo ostavili, presrete nas na izlazu hodnika. Poturi nam novce pod nos, najpre Fransoi pa meni.

– Šta je ovo?

– Trideset larija — odgovorim.

– Nije dovoljno. Treba duplo.

Stoji na izlaznim vratima kuće onako velik ičeka. Fransoa i ja se opet zglednusmo, pa bez reči potražismo u našim novčanicima jopš novčanica, te mu ih dadosmo.

I dalje ne progovarajući, izneli smo sve stvari i napakovali ih na bicikle. Ovog puta bz Platonove pomoći. Stajao je na vratima i ćutke posmatrao dok nismo otišli. Ne smem ni da pomislim kako bismo se proveli da nisam upitala da li treba da mu platimo.

Dan sedmi

No brzo zaboravljam na Platona. Ovo je jedan od onih dana — sve češćih na mom putovanju — kada mi se čini da mi je toliko lepo i sve potaman da bih mogla umreti ne želeći ni za čim. Blagoslov je biti ovde gde sam i gledati ovoliku lepotuz.

Mala sela sa po desetak kuća i isto toliko tornjeva razbacana su visoko po strmim, snegom pokrivenim padinama Kavkaza. Tražim pogledom puteve koji vode do njih, ali teško ih uočavam, pa mi zbog toga još više deluju kao seoca iz bajki.

Sliku upotpunjuju stada krava na širokim poljanama dole uz reku, a tu je uvek i neka crkva. I sve deluje tako mirno i idilično, da prosto poželim da se stopim sa tim prizorom i postanem njegov deo.

Tako i ne primetim da smo stigli u Užguli. A nije ni čudo, jer ovo mesto čini skupina od tri-četiri sela, koja ni po čemu nisu drugačija nego ona pređašnja, štaviše, pre su bledunjava kopija već viđenih naselja i predela usput. Pa, razočarana sam pomalo. Očekivala sam nešto speltakularnije, a ne mesto ružnije čak i od Mestije. Da Unesko nije zaštitio Užguli kao svetsku kulturnu baštinu, a sve iz razloga što je to najviše stalno naseljeno mesto u Evropi, verujem da bi i danas tavorilo neposećeno i turistički ne previše zanimljivo. No kad Unesko nešto uzme pod svoje, to znači trenutnu injekciju popularnosti najpre među bogatim turistima koji lete oko planete žureći da uvek budu prvi na novootkrivenim, egzotičnim destinacijama. To opet, po prirodi stvari, znači nagli, vrtoglavi skok cena. A u slučaju kada je novo “must see” mesto koliko do juče živelo kao u srednjem veku, te je u glavama žitelja još uvek živo sećanje na jad, bedu i čemer pustog i uzabačenog kavkaskog sela koje je od sveta odesečeno i po lčest meseci godišnje zbog snegova — u tom slučaju Uneskovo priznanje i horde platežnih turista čudovišno menjaju psihologiju ovih gorštaka. Namesto tradicionalne gostoljubivosti koja je bila pitanje časti, dolazi pomama za devizama posetilaca i bogaćenjem preko noći, kako bi se što pre skupili novci i pobeglo odavde. Ili, u ređem slučaju, jer život ovde je svima toliko dodijao da ni po cenu daljeg zgrtanja ne žele da ostanu, sagradio hostel, prodavnica, restorančić.

Stoga se ne čudim kada mi jedna žena, pored onolikog slobodnog prostora, ponudi da kampujem u njenom dvorištu za pet larija. Ili kada u jednoj jedinoj radnjici za jaje traže pola larija uveče a ujutru jedan lari. Sve što želim je da prenoćim i ujutru pobegnem odavde.

Ali đavola. Prevoj Zagur je zatvoren zbog snega, što znači da ćemo istim putem morati nazad. O transportu maršrutkom ili nečijim kombijem i ne razmišljamo jer nemamo po sto evra (ako bismo ih u nekom nastupu ludila ili nužda i dali).

Šetamo okolo, obilazimo jedinu crkvu koja je zatvorena, i kujemo planove šta i kako dalje. Već je skoro četiri popodne i ja sam za to da se odmorimo pa sutra nazad ili, možda, da pokušamo proboj preko Zagura. Fransa pak ne bi da čeka do ujutru, već želi da to uradi danas. Ako neću s njim, on će ići sam, što znači da ćemo se ovde razdvojiti.

Aman-zaman! Šta je s ovim zapadnim muškarcima? Tek tako krše dogovore i ostavljaju samo žensko čeljade. Šta je kog đavola ovom Francuzu, kao da mu je krava stala na žulj pa ne može da čeka do ujutru?

Opsujem ga u sebi a naglas mu poželim srećan put. No nakon dva sata, taman kad sam završila s večerom, eto ti njega nazad. Kaže, prevoj je zaista nemoguće preći.

Iako bih ga sad najradije izbegla za povratak, pametnije mi je da se uzdržim, barem dok ne siđemo sa Gornjeg Svanetija. A utom ćemo bezmalo već biti u centralnoj Gruziji, gde bismo se ionako razdvojili.

Dan osmi

Nekad je neverovatno koliko neočekivanih događaja stane u jedan dan.

Ovaj počinje zamenom paknova na oba točka mog bicikla. Verovatno najduže menjanje gumica na kočnicama u istoriji cikloturinga, budući da ni Fransoa ni ja to nikada pre nismo radili. No, na kraju nije ispala ni toliko loša ta naša rabota. U napadu entuzijazma da opravimo sve što se opraviti može, zamenili smo i držače na nosačima prednjih bisaga, koji su još od Sicilije čekali da mi dosadi Brajanova imrpovizacija sa šrafovima koji se lome čim se malo udaljim sa asfaltirane podloge.

Osposobljena za kočenje i predstojeće truckanje, ali neraspoložena za naporno pedalanje istim putem natrag, bila sam čvrsto rešila da nađem sebi besplatan prevoz do Mestije. A Fransoa kako hoće –- a rekao je da neće jer ceni da sve može da prepedala u jednom danu. No kada sam zaustavila policijski pikap, nije se bunio na predlog da i njega povezu.

Naredna dva i po sata nismo se čudom mogli načuditi kakvim putem bismo vozili, da smo vozili. Zbog obilnih kiša prethodnih dana, put je bio blatnjav i često ispresecan rekama čak i kada smo dolazili, a sada bismo na mnogim deonicama morali da gazimo blato do članaka. Policijski pikap se jedva iščupao iz nekolikih klizišta.

No najbolje nas je čekalo na kraju dana.

Selo Lopur (?), petnaestak kilometara posle Mestije prema Zugdidiju. Zastajemo da kupimo najneophodnije namernice u radnji u kojoj su cene bile neobjašnjivo niske za Svaneti – a zapravo normalne – kada smo dolazili. Uslužuju nas iste dve žene, jedna veoma stara, druga mlađa, možda njena ćerka, samo što im se kod sabiranja pridružuje i jedan momak, sin mlađe očito.

Raskusuravši se nekako, upitasmo ga gde je u tom selu zgodno da postavimo šatore, a on bez razmišljanja pokaza na svoje dvorište, iza radnje. Prihvatimo zahvalni, a kada uđemo unutra usledi poziv za kafu u kući. Može, nravano. Za razliku od Turaka, Gruzini nikada ne navaljuju ako se ponuđeni koleba ili odbije. To smo već naučili te zato spremno odgovaramo sa „da“ na sve što nam neko ponudi. Kao recimo to da spavamo u krevetima umesto u šatorima i da večeramo gruzinske specijalitete.

Ali ja sam na oprezu. Ne želeći da mi se nakon Platona desi Sokrat, odmah naglasim da nemamo para da platimo smeštaj.

Njet problem! – na to će momak, kome nikako nisam uspela da upamtim ime. Njegova majka samo odmahnu glavom i izađe iz kuće.

Ostaće mi nejasno zašto je mladić toliko silno želeo da nas ugosti, da nam je pripremio ne večeru, nego pravu gozbu kao u najekskluzivnijem restoranu.

Pošto je bilo očito da je homoseksualac, zadirkivala sam Francuza da je to zbog njega. Ali kako osim naglašenih, često karikaturalnih ženskih pokreta i grimasa, nismo primetili ni njamanji nagoveštaj pokušaja da zavede Fransou, ovaj je mogao da odahne.

Ali tim više su me zbunjivali njegovi motivi. Da nije to uradio u inat majci i baki? One su, kako ćemo Fransoa i ja kasnije rekonstruisati događaje, od prvog momenta bile protiv želje da nas ugosti; tačnije, da nas besplatno ugosti. I dok je on pripremao večeru u drugom delu kuće, a mi sedeli u dnevnoj sobi posađeni kao u čekaonici, one su demonstrativno prolazile gunđajući naglas, prepirući se sa njim u drugoj prostoriji, treskajući jedinim vratima na kući, onim ulaznim.

A momak se samo smešio i na naša pitanja da li ima problema i da li treba da odemo, uveravao nas da je sve u redu i da je ponašanje dve žene normalno, budući da imaju dosta posla u radnji pa on svaki čas prekida pripremanje obroka i odlazi da im pomogne.

Sasvim nas je razuverio tokom večere, kada nas je pozvao da ostanemo i sutradan u gostima kako bi nam pokazao znamenitosti njegovog sela.

-   O, divno, hvala! Vrlo rado ćemo ostati! – prihvatismo u glas.

Zavarani njegovom ljubaznošću i pozivom da ostanemo, nismo više pridavali značaja ponašanju dveju žena. A ono je kulminiralo te noći, kada smo već bili zaspali.

Kuća je stara, drvena, a sve prostorije odeljene su tankim zidovima i umesto vrata imaju samo paravane od draperija. Jedine neprolazne sobe su ona gde žene spavaju i kupatilo. Zbog svega toga, zbog očitog siromaštva (ali zar nemaju radnju koja odlično posluje?) kuća me je neodoljivo podsetila na enerijer iz Zolinog „Žerminala“, u kome mnogo čeljadi živi u dve sobice pregrađene zavesom, bez imalo privatnosti.

I usred svega toga, svađa. Duga, bučna prepirka koja se prekida nakratko, kada se troje učesnika privremeno razdvoje zbog poslova, pa se nastavi čim se ponovo nađu skupa. I sve je glasnija i dramatičnija, sa udaranjem šakom i pesnicom po stolu, dovratku, nameštaju,sa bacanjem posuđa na pod, sa furioznim marširanjem u teškim cipelama kroz (naše) prolazne sobe.

Auh!

U neko doba, tamo iza ponoći, napokon nastupi mir.

Dan deveti

Od sabajle, mladićeva majka seda mi zavrat. Pokušava da me natera da pokupim naše još uvek mokre stvari koje smo sinoć okačili da se suše na taerasi. Potom me više puta pita gde danas idemo, koja nam je ruta. Ne znam šta da mislim, ali Fransoa se pravi blesav i mrtav-hladan prostire na pod svoju podlošku i počinje da radi jogu. Po njegovom uzoru, ja otvaram notbuk i sedam da pišem.

Žene gunđaju, no mi čekamo mladića – on nas je pozvao da ostanemo, on treba da nam saopšti i ako želi da odemo.

No kada se probudi, samo projuri pored nas i negde se izgubi. Nema ga u dvorištu, nema ga u radnji. Čekamo još malo. Ali žena opet dolazi i staje pored mene bez namere da ikada ode. Samo stoji i gleda me.

Kakva rospija!

Više nemam sumnji da nam je vreme da idemo. Brzo se pakujemo a sve vreme, maldićeva majka prati me u stopu. Kud ja, tu i ona.

-   Aman, ženo! Idemo, odlazimo! Ok?

Ali ona i ne trepće. Samo podigne ruku i protrlja prste pokretom kojim se imitira šuštenje novčanica. Traži novac!

E pa ovo je da čovek ne poveruje.

-   Net para! Tvoj sin skazal! Sprašivat tvoj sin! – vičem sad i ja, toliko me je naljutila.

Moj ton je malo uplaši, pa prestane da nam traži novac, ali i dalje ne dostupa ni koraka.

Jedva je se otresem na kapiji. Pođemo u radnju da još jednom potražimo momka, no njega i dalje nema, a starija žena nam pred nosom zaključa vrata prodavnice.

Fransoa i ja se ponovo zglednemo u neverici pa slegnemo ramenima i zapedalamo nizbrdo, brzo, što brže možemo, samo da što pre nepustimo Svaneti.

Fotografije sa Svanetija su ovde.

Fransoa je cikloputnik kog sam srela u Potiju, kod Avtoa, našeg zajedničkog domaćina sa Kauč surfing liste. Ima trideset godina, rodom je iz Bordoa, ali već dosta dugo živi u Amsterdamu.

Radio je u jednoj softverskoj firmi dok pre tri godine nije dobio otkaz. To je bio srećan usud, kaže, jer je tada odlučio da kupi bicikl i krene na put u Indiju. Planira da tamo usavrši svoju tehniku joge, koju praktikuje godinama, otkako je prestao da svira gitaru po pabovima i duva marihuanu.

Na putu je već četrnaest meseci.

Zašto tako dugo?, pitam ga. Obično su cikloputnici koji imaju jasan cilj mnogo brži.

Sleže ramenima. Nije mu se nije žurilo a i uhvatila ga je zima u Evropi, zbog čega je u nekim mestima morao da ostane i po nekoliko nedelja.

Gde je živeo? Kako? — sve me zanima. Iskustva drugih cikloputnika uvek su dragocena.

I Fransoa priča:

Par puta, njegovi domaćini sa lista za besplatni smeštaj sami su mu ponudili da ostane koliko god želi. Tada bi u tom mestu našao ljude zainteresovane za časove joge, koje bi podučavao onome što već zna, a oni su plaćali koliko mogu, u novcu ili u hrani. U nekim mestima je boravio na farmama organske hrane ili u eko-selima, pomažući u poljskim poslovima za besplatan smeštaj i hranu.

Slušam ga pažljivo jer mi njegovo iskustvo može koristiti. A još pažljivije ga posmatram, jer treba da odlučim da li ću prihvatiti njegov predlog da zajedno vozimo po masivu Svaneti, na Kavkazu, kuda smo se oboje uputili.

Trudim se da ne podlegnem (razumljivom) oduševljenju što upoznajem “kolegu po pedalama”, koji ima prilično sličan stil putovanja. Za razliku od njega, koji putuje sam sve vreme, imam dosta jasnu predstavu o tome šta sve može biti problem kada dvoje stranaca voze skupa. Mnogi cikloputnici, uključujući i žene, radije biraju da voze sami, nego sa nedovoljno poznatim i pouzdanim društvom. Sve više, to je i moj izbor: ako je u početku, nakon raskida s Brajanom, bio sticaj oklonosti, sada sam se već navikla da vozim sama i nerado bih bilo šta menjala. Zato sam na oprezu.

Ali čini mi se da ima podjednako stvari koje mi se dopadaju i onih drugih, koje će mi  sasvim izvesno smetati. Pitanje je, koliko toga mogu da prihvatim zarad zajedničkog cilja? I radi onih situacija kada nečije prisustvo znači beg od samoće? Ili podršku i pomoć koje nemaju cenu?

Ne bih da olako odbacim priliku da neko vreme budem bezbrižnija u vezi sa mnogo čime, posebno zbog toga što će vožnja Svenatijem biti veoma teška i zahtevna: očekuju me veliki usponi, potpuna divljina, opasnost od pljačke (u tri godine, tri pokušaja pljačkanja turista s presretanjem njihovih autobusa), u najtezem delu rute neasfaltirani put i verovatno sneg na pasu Zagar (2.620 mnv).

Zbog svega toga, na klackalici  sam do poslednjeg dana. A onda, na kraju, pribegnem fatalizmu: kažem sebi da nijedan susret nije slučajan i da svaku priliku treba iskoristiti. I prhivatim Fransoin predlog. Izdržaćemo zajedno tih desetak dana, valjda.

Više od sata vozim kroz Poti, pokušavajući da nađem kancelarije nekog feri-operatera. Treba mi informacija o tome da li mogu da se morskim putem prebacim u Rusiju, u Soči, jer mi se ta opcija čini najrealnijom nakon što budem napravila krug po Gruziji. Pitam meštane, ali ili ne govore ruski (o engleskom u Gruziji nema ni pomena) ili nemaju pojma gde da me upute — ali bi zato rado prodivanili sa mnom — pa već razmišljam da odustanem ako ni onaj taksi-vozač ne bude znao gde se (do đavola!) u najvećoj gruzijskoj luci posle Batumija kupuju karte za feri. No tada me neki momak, koji je tuda naišao sa trojicom drugara, upita na odličnom engleskom da li mi treba pomoć. Napokon neko s kim mogu da se sporazumem! Objasnih šta tražim i iznenadih se zbog otkrića da je danas neizvodljivo da odemo tamo pošto je nedelja (stvarno bih mogla da se ponekad obavestim o tome koji je dan). A onda je usledilo pravo iznenađenje.
– Da li znaš za Warm showers? — upitao me je.
– Da, naravno.
– Ja sam tamo host, a ovo je — pokazao je na najnižeg momka u grupi — moj gost koji isto putuje biciklom.
E pa ovo je da ne poverujem! U nekom Potiju sa ………… stanovnika da naletim baš na ljubitelja pedalanja koji je ugostio drugog ljubitelja pedalanja na njegovom, kako ću to ubrzo saznati, putu od Holandije do Indije — stvarno imam sreće.
I to još kakve, jer je za pitanjem gde sam planirala da noćas spavam (a gde bih nego u šatoru), usledio poziv da budem njegov gost; ako kolegi, koji se zove Fransoa, to ne smeta pošto bismo delili sobu u kojoj su dva kreveta. Fransoa, naravno, nema ništa protiv, te nakon kratkog dogovora mog domaćina sa njegovim drugarima, svi petoro krećemo u stan.

Avto, kako je mom domaćinu ime, živi na četvrtom, poslednjem spratu (bez lifta, dakako) jednog od brojnih betonskih čudovišta izgrađenih u jeku ruskog socijalizma, koje sada krajnje nedostojanstveno propada. Fasade više nema ni u tragovima ako je ikada i postojala, limeni opšivci oko prozora odvojili su se i pootpadali pa se čini da će okna svakog časa da ispadnu iz okvira, beton na stepenicama je ispucao i zbog ugibanja tla one su ulegle po sredini, a opštem tužnom i ružnom utisku dodatno doprinosi veš koji landara sa svih terasa, a kada se uđe u zgradu, vreće cementa koji se diže u oblacima kroz hodnike, drvene gajbe pune starudije i odbačenih stvari ćušnute u uglove i prolaze, gvozedna vrata od stanova kakva sam viđala samo na ulazima u hale.
Očekujući da će Avtov dom verovatno biti najtrošniji prostor u kome sam konakovala, nemalo se iznenadih kada uđoh u renoviran i moderno opremljen stan, kakav bi priličio svakoj novogradnji. Kasnije ću saznati da stan pripada njegovim roditeljima koji žive u Batumiju gde imaju optičarsku radnju i da enterijer nije tipičan za gruzijske stanove budući da je njihova porodica među boljestojećima u prilično siromašnoj zemlji.
Avto tu živi sa svojom devojkom, Ruskinjom Astazijom, koja radi po ceo dan i kući dolazi tek uveče, dok on trenutno radi-ne radi-menja posao, što u praksi izleda ovako: ustaje između dvanaest i jedan, prošeta psa Ričija i usput svrati do pekare po vrele kačapurije — lepinjice punjene sirom ili pasuljom koje su gruzijski pandan pici — i do nekog svog druga, s kojim se potom vrati u stan na doručak i čaj; ako ne igraju karte ili ne pričaju ili ne sede za kompjuterom, onda su zabavljeni svako svojim mobilnim, tipkanjem poruka ili trošenjem besplatnih minuta na razgovore; kasnije, svrati još nekoliko drugova ili Avto ode njima u posetu sa Ričuijem ili bez njega. Kad se oko šest Astazija vrati kući, zatvore se u njegovu spavaću sobu, potom ona izađe da spremi i posluži večeru svima prisutnima: najpre gostima, a kada oni završe, za sto sedaju domaći; na kraju dana, Astazija rasprema nered u kuhinji i ostalim prostorijama, dok Avto opet igra karte s prijateljima; kad Astazija završi, nakratko im se pridruži u dnevnoj sobi, koliko da popuši jednu-dve cigarete, a utom i drugovi uviđajno odu, te se mladi par povuče na počinak.

Isti, opušten odnos koji ima prema životu, Avto ima i prema svojim gostima. Mnogo puta su domaćini kod kojih sam spavala preko neke od lista za besplatni smeštaj izgovarali onu frazu: “Osećaj se kao kod svoje kuće”, ali prvi put sam se u Avtovom domu zaista tako i osećala. Niti je šta pitao mene i Fransou, niti nam je posvećivao previše pažnje (što tako prija nakon one “turske okupacije”) — živeli smo par dana jedni sa drugima, svako u svom ritmu i prema svojim navikama, kao da živimo skupa godinama.
No kad je o gostoljubivosti reč, Avto i Astazija nadmašili su sve domaćine kod kojih sam bila u gostima. Doručak i ručak bili su njegova briga, a večera njena, i tu nije bilo mesta prigovoru. Moju više puta ponovljenu ponudu da nešto spremim za sve nas, ili da makar pomognem u pripremi obroka, odlučno odbijali su takvim tonom i tako odlučno, kao da ih je vređala i sama ideja o tome da gost u njihovoj kući mrdne prstom za bilo šta.
– Ma ljudi, previše je, osećam se kao u hotelu u kome meni plaćaju za hranu i boravak — kažem im.
A oni će na to: — Ovo je Gruzija.

Kako sam prešla u Gruziju, tako sam se našla među prepoznatljivim slikama: rugobnim socrealističkim višespratnicama, lošim zakrpljenim putevima, napuštenim fabrikama, megalomanski velikim domovima kulture, domovima radnika, domovima samoupravljanja… koji zvrje prazni i urušeni. A kao potpuni kontrast njima — novoizgrađeni hoteli i hosteli, kafići, restorani, parkovi za rekreaciju, fitnes centri, teniski tereni… u kojima već sada, u predsezoni, ima dosta gostiju.
U Batumiju, najvećem gruzijskom gradu na crnomorskoj obali, kontrast između starog i novog toliko je velik i očigledan, da me prosto obuzima tuga kad vidim kako se na oronulu betonsku zgradurinu, koja umesto fasade ima limene panele, kroz koje zviždi pri najmanjem povetarcu, naslanja ultramoderna poslovna zgrada sva u staklu.
Batum je grad koji raste doslovno preko noći. Na svakom ćošku je gradilište, mnoge ulice su razrovane, bageri i dizalice prave neopisivu buku već od rane zore, radnici vise sa skela ili kleče u prašini ređajući kocke kaldrme ili sadeći i negujući biljke po parkovima. Šeraton, Radison, Kempinski, Hilton, Holidej In — svi ovi preskupi hoteli izgrađeni su u poslednje dve-tri godine. Plešuće fotnane, delfinariji, vodeni parkovi, kolonade, klizalište otvoreni su prošle ili pretprošle. Statue i spomenici koji se dižu nebu pod oblake a blješte u noći sve do turske granice takođe su listom novijeg datuma: Ali i Nino, statua ljubavnog para teška je sedam tona i visoka devet metara, a simbolizuje prijateljstvo između Azerbejdžana i Gruzije; Alfabet toranj, visok sto trideset metara, sa slovima gruzijskog pisma duž spirala, a unutra sa brojnim kafeima, restoranima, opservatorijom, TV studijom; još jedan toranj — Pjaca, na istoimenom skveru u srcu starog Batumijna; pozlaćena statua Medeje visoka pedeset metara… Sve je ogromno, sve je skupo i blještavo, sve hoće da zadivi i zaseni lepotom građevine oko sebe. Rekla bih, ista megalomanija kao u komunističko doba, samo sa nešto više ukusa.
Ali ko uspe da otrgne pogled od onog rugla i ovog sjaja, i otisne se ulicama prebučnog, nervoznog grada, u kome vozači imaju tik u prstima da pritiskaju sirenu svakih pet do deset sekundi bez razloga, i krene u potragu za njegovim skrivenim biserima, biće brzo nagrađen otkrićem nekoliko itzuzetnih spomenika iz prošlih vremena.
Među najneobičnijima je katedrala Svete device Marije, zadužbina braće Zubalašvili, koji su bili veliki katolički dobrotvori u devetnaestom veku. Izgrađena je od specijalnog kamenja za koje meštani tvrde da menja boju zavisno od vremenskih prilika. Nisam uspela da proverim da li je to tačno, jer je oba dana, koliko sam provela u Batumiju, vreme bilo sunčano pa je katedrala ostala postojana u svojoj boji.
Tu su, nadalje, Orta džamija s kraja devetnaestog veka, sinagoga s početka dvadesetog, jermensko-gruzijska crkva čija se sestra bliznakinja nalazi u Parizu, te pravoslavni hram Svetog Nikole iz sredine devetnaestog stoleća, koji mnogi smatraju najlepšom crkvom u Batumiju.
Georgi, čuvar ledene hale pored koje sam kampovala obe noći, s ponosom mi je rekao kako su u ovom gradu zastupljene sve veroispovesti, budući da ga naseljava čak dvanaest različitih etničkih grupa. Vau! to je zaista hvalevredan podatak, posebno zbog činjenice da svi mogu da pohađaju škole na svom maternjem jeziku.
Ipak, najlepša atrakcija Batumija nalazi se desetak kilometara severno od grada, na lokaciji romantičnog nazicva — Zeleni plašt. Reč je o najvećoj botaničkoj bašti u Evropi, koja je u svetu jedinstvena po tome što ima čitave aree drveća i biljaka iz potpuno različitih klimatskih zona. Preko hiljdu zasada čini da se pred posetiočevim očima smenjuju toliko različiti pejzaži, a ne zna se koji je do kojeg lepši, da mu je teško poverovati da je sve to stvarno, da raste, buja, cveta jedno do drugoga.
Tako sam i ja mnogo puta naprosto morala da uskliknem u neverici, od oduševljenja, očarana i udivljena dok sam šetala okolo. Bila sam na severu Kanade, među mrkim četinarima kojima se vrhovi gube u oblacima, usred Evrope i poznatih zimzelenih drvoreda, na Himalajima među ljupkim, tek procvalim zasadima neobičnog oblika, u Japanu, u debeloj hladovini ogromnih drveta bambusa. Ako sam se malo i namučila u prvoj, ljubavnoj bašti, do čijeg se tla posutog laticama roze i belih ruža treba uspeti strmim kamenim stepenicama (što je značilo raspakovati bicikl i preneti jednu po jednu bisagu do gore), to sam kasnije tim više uživala kada sam nakon tročasovne šetnje sela na moj velosiped i spustila se kilometrima dugom stazom do poslednje, primorske bašte — vozeći se kao kroz rajske vrtove.

Fotografije su ovde

Nekada su prelazi iz zemlje u zemlju skoro neprimetni i da nema graničnih kontrola i onih kapija za teškaše, automobile, pešake, putnik ne bi ni znao da je kročio na tlo druge države. Nekada su pak granice stvarne fizičke međe, linije razdvajanja različitih geomorfoloških oblika, pa se čini da im je tu prirodno mesto jer tamo iza počinje drugi svet. Ovo potonje slučaj je sa tursko-gruzijskim prelazom Sarp-Sarpi.

Već danima pedalam kroz istu scenografiju: širok magistralni put sa po tri trake u svakom smeru i zelenim pojasom između, s jedne strane puta brda, ne mnogo visoka ali zato veoma strma, a s druge nekoliko metara široka kamenita plaža i more. Naselja se uglavnom odvajaju na uštrb brda, tamo gde Zemljina kora nije toliko izgužvana, ali neka su ponikla i po njima, prateći linije nabora i rasada, što gledano s puta izgleda kao oni dečiji crteži na temu “Moja kuća na brdu ili podno njega”. To je slika turske strane crnomorske obale.

A onda, čim se pređe granica, šest traka se pretvaraju u dve veoma uske, koje nakratko krivudaju prateći liniju brda u koje je put usečen, a sve nizbrdo, do nivoa mora.

Odatle, pejzaži postaju potpuno drugačiji i s obe strane prostor se otvara: i prema kopnu i prema moru. Kao da je neko dlanom izglačao i zategnuo Zemljinu površinu, brda su potisnuta u dubinu kopna kilometrima širokom ravnicom, šumovitom, močvarnom ili kultivisanom oko naselja. A s morske strane, desetinu metara ili više široki pojas uređenih šljunkovitih plaža, ili pak nedirnutih zelenih livada koje se završavaju peščanim obalama.

Čak i ako bi izbrisali državne granice, ne bi bilo sumnje: odavde, iz ovog jugoistočnog kutka uz obalu Crnog mora, počinje nepregledno slovensko prostranstvo — kako god se ono zvalo i na koliko god teritorija bilo iscepkano.

Здравствуйте, славянские страны!

Te 2012. prvi put sam prešla na azijski kontinent. Bio je početak februara i niko nije znao da zima zapravo tek uzima zamah. Kroz nekoliko dana, sneg je zabeleo gradove jonske obale nakon više od dvadeset godina.

Te godine mnogo sam se smrzavala, kisnula i vetar me je produvavao dok sam pratila jednog čoveka “u točak”. Učila sam se stoicizmu, verujući da tu žrtvu prinosim na oltar naše veze. Ali na izmaku zime koja nikako nije htela da ode, otkrila sam da ne gajim dovoljno veliku ljubav da bih oprostila što me je napustio usred ničega i bolesnu, a zbog razloga nedovoljno jasnih da bi se iskazali rečima.

Te zime 2012, dok sam čekala da vreme učini svoje i zaleči sve čemu su melemi bili potrebni, stekla sam nove vrle prijatelje, Bojana i Fu. U njihovoj Šeker kući krila sam se od ljudi, od sveta i života, dok nisam malo ojačala da se ponovo otisnem na put.
I bila sam prazna i nezainteresovana kada sam ukrala srce jednom Turčinu koji me je ugostio kao princezu, kao boginju, kao svoju suđenicu. Iako bez krivice, ostala sam kriva, jer nekad bi, u drugačijim okolnostima, mogla da mu uzvratim istim osećanjima.

Te 2012, pre nego što je proleće napokon stiglo na Bliski Istok, počela sam da se suočavam sa svojim strahovima. Naučila sam da su putevi opasni srazmerno količini straha koji nosimo u sebi. I još sam naučila da sigurne prolaze krojimo prema meri svoje oslobođenosti od njih. Pa sam s tim saznanjima stekla i umeće da bezbrižno prihvatam darove ljudi, ne pitajući se da li me njima obavezuju. Davala bih im zauzvrat ono što sam tog trenutka imala u srcu — i to bi uvek bilo dovoljno.

Te 2012, na izmaku zime a početkom proleća, preživela sam velike emotivne potrese, polave i suše. Ali bila sam živa svakoga dana i srećna zbog toga.

Neću imati vremena da posetim istočnu Tursku koju uglavnom naseljavaju Kurdi. A provesti tri meseca u ovoj zemlji i ne upoznati pripadnike naroda koji čini skoro četvrtinu od ukupnog tuskog življa i čija sudbina je rak-rana svake ovdašnje vlade još od vremena Ataturkove revolucije, znači propustiti možda najzanimljivije i najegzotičnije iskustvo u Turskoj. Za taj propust delom sam i sama kriva, jer sam praveći plan pedalanja kroz Tursku uzela zdravo za gotovo upozorenja mojih veoma brižnih prijatelja da nikako ne idem sama u taj deo zemlje. Sasvim sam smetnula s uma da je većina cikloturista pratila upravo istočne puteve idući iz Turske u Iran i da nikada niko nije imao nikakvih problema — naprotiv, sva iskustva bila su naglašeno pozitivna a opisi doživljenog uvek u superlativima. No, tešim se zbog činjenice da ne samo što ne bih imala dovoljno vremena nego što je pohod na istok Turske, gde preovlađuju planine preko dve hiljade metara, nemoguća misija u doba godine kada temperature tek ako počinju da prebacuju preko nule, i to za najtoplijih dana. Nekom drugom prilikom, rekla sam pomirljivo i prestala da razmišljam o tome.
A onda se, malo pre isteka mog boravka u Turskoj, desilo da se nađem i proboravim nekoliko dana u kurdskom okruženju u Trabzonu.
U ovom gradu ima dosta pripadnika njegovog naroda, obajšnjava mi Adnan, student Tehničkog univerziteta, koji je rođen u okolini Vana. Ah, tamo bih htela da idem, da posetim i Van i istoimeno jezero. A volela bih da pedalam i do Karsa, odakle su dvojica njegovih cimera. Druga dvojica su takođe Kurdi, jedan je iz okoline Merdena — koji bih takođe želela da posetim — a drugi iz Istanbula — mog verovatno najvećeg propusta na ovoj turi. Pa pričajte mi, ljudi, o tom istoku Turske, o zemlji Kurdistan koja postoji samo kao geografski pojam, o običajima i osobinama najbrojnijeg naroda bez države koji je pak star koliko i najstarija carstva na ovim prostorima?
I moja petorica diomaćina, dve devojke koje su došle da mi požele dobrodošlicu, te još četvorica njihovih drugara, studenata koji dolaze u kasnu posteu, pokušavaju da mi što kraće i jednostavnije ispričaju ono što je najbitnije da znam o Kurdima.
Potiču iz indoevropskog plemena, odakle i Sloveni ili Germani. Govore kurumandži, koji je glavni dijalekat njihovog zapadnoiranskog jezika. Na tom jeziku pisane su njihove basne i njihova poezija, cela stara kurdska književnost. Nažalost, savremeni kurdski pisci ne pišu na kurumandžiju, jer se taj jezik ne uči u školama, zbog čega ubrzano umire.
Pitam ih da li ga oni govore, pa ih zamolim da kažu nešto na njemu. Odmah pristanu i, dok razgovaraju na kurdskom, namerno naglašavaju reči koje su slične ili iste i u slovenskim jezicima. Uvođenje kurdskog jezika u škole i institucije među najvažnijim su stavkama za koje se bore Kurdi.
Mustafa, jedan od Adnanovih cimera, kaže da bi bio zadovoljan kada bi vlada odobrila Kurdima pravo da se školuju na maternjem jeziku. “Ne moraju da nam daju državu, ali neka nam vrate naš jezik u škole i ustanove. Ovako nas smišljeno ubijaju na duge staze, jer kad izumre jezik, umire i kultura tog naroda”, objašnjava mi svoj stav. On je student istorije, kurdske i turske, a izgledom i harizmom kojom zrači kada priča o svom narodu neodoljivo me podseća na Čegevaru. Kasnije, saznaću da je njegova porodica strašno postradala u pogromima koje je pre petnaestak godina počinila turska vojska nad Kurdima. Zbog toga, Mustafa je zagriženi nacionalista — kako ga opisuje Adnan. I objašnjava mi šta to zapravo znači, na primeru PKK, Kurdske radničke partije koju će svaki Turčin, pa i on, Adnan, nazvati terorističkom, dok su za Mustafu njeni pripadnici slobodna gerila koja se bori za slobodu.
Mustafina želja je da se vrati u rodni Kars kad završi studije i da tamo, na maternjem jeziku, podučava mlade Kurde njihovoj istoriji. A ona je duga i bogata. Mustafa tvrdi da su na prosotrima današnje Male Azije Kurdi živeli još u vreme stare Mesopotamije. Po dolasku Turaka, mešali su se sa njima, ali su zadržali svoj jezik i običaje. U sedmom veku Arapi su ih pokorili i islamizirali.
Stičem utisak da su Kurdi veoma religiozni i da se strože pridržavaju islamskih pravila od mnogih Turaka. Tako u petak, ovi momci odlaze u džamiju, na molitvu. Jedino Adnan ostaje u kući zbog mene, da bi mi pravio društvo i našao mi se kao mi bude zatrebala neka pomoć. Ali dok pričamo, vrlo često čujem rečenicu da je to što radi haram (greh): haram je što propušta molitvu, što prima na konak ženu, što održava (onlajn) veze sa nekoliko devojaka koje je takođe ugostio preko Kauč surfing liste… Posebno ga muči griža savesti zbog stavova koje ima o muško-ženskim odnosima. Naime, Adnan smatra da bi mladić i devojka trebalo da žive skupa barem godinu dana pre nego što se venčaju. A to je, naravno, haram jer bi takva veza podrazumevala seks, koji je pre braka najstrože zabranjen.
Oprezno ga ispitujem o ovoj temi i ostajem u šoku kada mi ispriča kako su u Turskoj, a posebno na istoku, gotovo svakodnevni slučajevi da braća ili očevi ubiju sestru odnosno ćerku, zbog toga što su saznali da je imala seksualnu vezu sa nekim momkom. “Novine su pune toga”, kaže Adnan.
Pokušavam da saznam šta on misli o tome, ali ne uspevam ne zato što izbegava odgovor već zbog toga što je i sam zbunjen. Živeći u Trabzonu, upoznajući pomalo i druge kultrue, njegovi vidici su se proširili, ali tardicionalno vaspitanje koje nosi iz porodice veoma je jako. Čini mi se da Adnan čvrsto veruje kako bi počinio užasan haram ukoliko bi imao odnose sa nekom ženom pre venčanja; ili je možda tasj greh već počinio pa ga sada izjeda krivica? Jer ko o čemu, a mi se neprestano vraćamo na temu žena koje su imale seksualnu vezu sa muškarcem, koje su rodile dete a nisu se udale. Zanima ga šta ja mislim o tome, i ostaje nezadovoljan kada čuje da smatram to ličnim izborom svake žene, o kome niko nema prava da sudi. Žao mi je, Adnane, ali iako mi je ponešto iz islamske tradicije blisko, budući da je identično patrijarhalnim nazorima, ipak ne mogu da zamislim da živim u svetu u kome mi običaji nalažu da nemam pravo na sopstveni izbor partnera, vrste relacije sa njim, života koji ću živeti.
Adnan kaže da razume, ali nisam sasvim sigurna. Deluje rastrzano između islama i modernog, između Bliskog Istoka i Evrope. Na momente, njegovi stavovi zvuče kao paradigma današnje Turske: ni tamo ni ovamo, već negde između, u kontrastima i krajnostima. Kurdsko poreklo i nasleđe dodatno otežavaju stvar jer Adnan veruje da odbacivanjem stroge tradicije zapravo pristaje uz tursku zvaničnu politiku koja teži evropejizaciji, a pristajući uz nju, posredno je saglasan i sa obespravljivanjem svog naroda. Izlaz sa sebe vidi u tome da završi master i ode nekud u inostranstvo, kao i nekoliko miliona njegovih sunarodnika koji su razbacani posvuda po Evropi i Americi. Veruje da će tamo naći bolji život, sreću i mir za sebe — daleko od svoje porodice, daleko od zbunjujuce tradicije, daleko od nepriznate zemlje Kurdistan.

Potražila sam na Interenetu odgovor na pitanje kako je Crno more dobilo taj naziv. I na Vikipedijinim straniicama našla sam nekoliko zanimljivih pretpostavki.

Jedna kaže da u vodama ovog mora nema dovoljno kiseonika što sprečava razvoj mikroorganizama, pa je otuda ono mrtvo i crno. Postoji i pretpostavka da je to ime dobilo zbog toga što ovde voda na velikim dubinama (oko dve hiljade metara) postaje toksična i ubija svaki život.
Druga pretpostavka u vezi je sa brojem mornara koji su se utopili u njegovim vodama. Pošto na celom Crnom moru nema ostrva a bure su sizuzetno nažne, retko ko je uspevao da preživi brodolom. Crno more je zapravo More smrti.
Česte teške magle nad ovim morem apsorbuju svetlost čineći da voda izgleda crno, pa i to može biti razlog njegovom imenu.
A neke pretpostavke vezuju se za srednjovekovno doba i za boje koje su označavale glavne pravce sveta, pri čemu je crna uvek simbolizovala sever. Bliska ovoj teoriji je i ona koja govori o vremenu Otomanskog carstva u kome je more moglo dobiti svoje današnje ime, a opet zbog simbolike severne granice Carstva.,

Kakogod, more je zaista crno. A moja prva pretpostavka bila je da ta boja dolazi od crnog kamenja, ogromnih komada stena koje se nalaze svuda duž obale. Ali u razgovoru s mojim domaćinom u Trabzonu, saznala sam da je kamenje doneseno kako bi se napravile plaže, kojih na turskoj obali Crnog mora gotovo i da nema.

Da li je Crno more lepo?
Na ovo pitanje teško je odgovoriti kratkim “da” ili “ne”. Na prvi pogled, nije mi se dopalo. Ta izgledalo je drugačije od svih mora koja sam ikada videla. Moje oči naviknute su na sinju boju koja ponekad postaje modra, ali crna — ne, to ne može biti lepo. No već nakon nekoliko sati vožnje duž obale, kada se moja svest malo privikla na drugačiju boju, počela sam da uočavam njegovu lepotu.

Divljije je od tirkiznih mora, u to nema sumnje. Deluje opasnije, potmulije, nepredvidljivije. I moćno, veoma moćno. A to su sve dovoljni razlozi da mi se dopadne — sa sigurne obale, naravno. Ne znam kako bih se osećala kada bih brodila njime.

Najjači utisak ostavila je slika koja mi se ukazala dvadesetak kilometara pre Trabzona. Pedalam tako da mi je more sleva, ali kako bih mogla da ga sve vreme gledam i uživam tokom vožnje, kršim propise i vozim suprotnom stranom. Iznenada, pojavio se beli kljun — Kavkaz zavejan snegom, koji se poput kljuna neke prepotopske životinje zariva u crnu površinu vode. IAvetar je počeo da duva strašnom jačinom s te strane, podižući ogromne tamne talase. Smejala sam se naglas od ushićenja i naizmenično psovala zbog vetra koji me je izbacivao iz sedla — ali nisam mogla da otkinem pogled od tog prizora. I kliktala sam fotoaparatom ne bih li zabeležila barem delić te dramatične lepote.